Laktozna netolerancija je posledica deficita laktaze, enzima za varenje laktoze, šećera koji se nalazi u mleku i mlečnim proizvodima. Simptomi netolerancije na laktozu mogu biti blagi, ili veoma ozbiljni, što zavisi od količine stvorenog enzima u crevima.

Naduvenost, česti prolivi, ponekad zatvor, neprijatni grčevi u crevima, mučnina, osećaj lošeg varenja i težine u želucu, gorušica… su simptomi lošeg podnošenja obroka u kojima je zastupljeno mleko i neki mlečni proizvodi. Nastaju oko 20tak minuta do dva sata posle jela.

Šta je uzrok tegobama?

Enzim laktaza razgrađuje laktozu u prostije šećere, glukozu i galaktozu, koji se tek u toj formi mogu iskoristiti i apsorbovati u krvotok.

Nedostatak enzima usloviće da nesvarena laktoza prolazi u debelo crevo. Nepotpuna apsorpcija (malapsorpcija) laktoze postaje razlog započinjanja procesa fermentacije u prisustvu crevne flore u donjim partijama creva, što će rezultirati formiranjem gasova, prvenstveno vodonika (H2), ugljen dioksida (CO2) i metana, ali i hemijskih jedinjenja, poput kratko-lančanih masnih kiselina.

Laktozna netolerancija nije redak problem

U Evropi i Americi pogađa do 20% pripadnika bele rase, a najugroženiji su neki narodi u jugoistočnoj Aziji koji imaju laktoznu intoleranciju u više od 90% populacije. Netolerancija na laktozu se najčešće sreće u više članova u porodicama, a simptomi se obično razvijaju tokom tinejdžerskih ili zrelih godina.

Nepodnošenje mlečnog šećera-laktoze    U većini ljudi širom sveta produkcija laktaze, a samim tim i mogućnost da se svari mlečni šećer, beleži pad i tokom detinjstva. U populacijama Evropljana, posebno onih severno evropskog porekla, većina ipak zadržava sposobnost da svari velike količine laktoze u odraslom dobu.

Sa starenjem organizam ljudi, počinje da gubi neke od enzima neophodnih za dobro varenje, pa i laktazu, što smanjuje sposobnost varenja mlečnih proizvoda u kasnijoj životnoj dobi.

Primarna ili sekundarna netolerancija

Genetski uslovljen pad laktaze sa pojavom simptoma naziva se primarna netolerancija na laktozu. Sekundarna netolerancija na laktozu odnosi se na smanjenje laktazne aktivnosti usled zapaljenja u crevima (poput celijakije, Kronove bolesti), hroničnih bolesti (cistična fibroza), infekcija (grip ili laktozna netolerancija u periodu nakon bakterijskog ili virusnog gastroenteritisa), ili nekih razloga koji su povod za gubitak funkcionisanja crevne sluznice (npr.
abdominalna radioterapija, stanja posle operacija u kojima je odstranjen deo tankog creva).

Laktozna netolerancija je uobičajenija za obolele od Kronove bolesti, ali ona ne izaziva bolest.
Sama po sebi nema štetnih posledica, čak ni za ljude koji boluju od Kronove bolesti, nju samo prate neugodni simptomi.

Netolerancija nije alergija
Netolerancija na laktozu se mora razlikovati od alergije, koja je imuni odgovor na protein mleka, najčešće kravljeg. Pojava simptoma kod alergije na protein mleka nastaje već nakon jednog minuta, do jednog dana, često je prate reakcije na koži, i češća je u dece.

Čak i male količine mleka mogu izazvati alergijsku reakciju, dok većina laktozno netolerantnih može da toleriše do 10g laktoze, što je jedna čaša mleka, bez značajnijih simptoma. Češće, manje porcije mlečnih proizvoda, pojedene sa ili posle druge hrane, čine manje verovatnim nastanak simptoma, nego veće porcije progutane na prazan stomak ako postoji nepodnošenje laktoze. To sa alergijom nije slučaj.

Izvori laktoze

Laktoza je prisutna u mleku svih sisara, izuzev nekih morskih sisara. Mlečni proizvodi sadrže različite količine laktoze, u zavisnosti od metoda prerade. Pored ovih izvora laktoze, postoje i skriveni oblici.

Surutka se recimo često koristi u prehrambenoj industriji kao sredstvo za vezivanje i za povećanje glatkoće i slatkoće hrane i pića. Sosovi, supe i prelivi često sadrže mleko u prahu.
Laktoza je prisutna u najmanje 20% lekova. Laktoza nije osetljiva na toplotu, te se kuvanjem mleka neće uništiti.

Obrano mleko sadrži laktozu, ali ako se mleko konzumira sa drugim proizvodima, poput čokolade ili pahuljica, može se poboljšati tolerancija. Termini koji ukazuju na prisustvo laktoze u namirnicama su i kazein, kondenzovano mleko, krem, kajmak, laktalbumin, slad, nemasno suvo mleko u prahu.

Tvrdi sirevi sadrže laktozu u maloj količini. Jogurt ne izaziva simptome netolerancije, u fermentisanim mlečnim proizvodima laktoza je razgrađena. Kokosovo mleko i pirinač su prirodno bez laktoze, a sada je dostupno i mleko bez laktoze, odnosno smanjenog sadržaja laktoze.

Šta još treba znati

Potpuni prekid ili sasvim mali unos mleka i proizvoda od mleka koji sadrže laktozu eliminiše stomačne tegobe. Takođe, kod nekih ljudi moguće je podstaći ponovnu produkciju enzima laktaze. Naime, prekidom unosa mleka i mlečnih proizvoda izvesno vreme, a potom postepenim uvođenjem i povećavanjem unosa laktoze, čovek može podstaći svoj organizam da proizvodi veću količinu laktaze. Takođe, sekundarni oblik netolerancije je često, sa oporavkom sluznice, reverzibilan, te simptomi otežanog varenja nestaju.

Mleko i mlečni prozvodi su bitne namirnice u ishrani, te ako sumnjate na nepodnošenje laktoze, potražite savet lekara kako da potvrdite tu sumnju i kako da se lečite.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

Insulin je hormon koga proizvode β ćelije Langerhansovih ostrvaca pankreasa. Njegova osnovna uloga u organizmu je da kontroliše metabolizam ugljenih hidrata (šećera), masti i proteina. Insulinska rezistencija je stanje u kome ćelije organizma ne reaguju na dejstvo insulina tako da insulin ne može da ostvari svoj biološki efekat. Insulin je pritom prisutan u koncentracijama koje su inače efikasne kod zdravih ljudi. Kako bi se suprotstavio otporu ćelija, organizam stvara povećane količine insulina, njegov nivo u krvi se povećava i nastaje hiperinsulinemija.

Kako nastaje insulinska rezistencija?

Prekomernim unosom hrane u organizam, naročito ugljenih hidrata sa visokim glikemijskim indeksom (rafinisani proizvodi od žitarica, krompir, šećer), brzo se podiže nivo šećera u krvi. Kao odgovor na povišeni nivo šećera pankreas luči hormon insulin čiji je zadatak da potpomogne prelaz glukoze iz krvi u ćelije (glukozu ćelije koriste u energetske svrhe). Insulin svoj zadatak ostvaruje vezujući se za insulinske receptore koji se nalaze na površini mišićnih i masnih ćelija. Ćelije to čuju kao „kucanje“, otvore se i dozvole ulaz glukoze. Kada su trenutne potrebe za glukozom u ćelijama zadovoljene, višak se skladišti u jetri i mišićima u formi glikogena a kada se ove zalihe popune, a glukoza je još uvek prisutna u krvi, insulin pomaže da se višak glukoza uskladišti kao mast.

Ako je nivo šećera u krvi dugotrajno visok, i nivo insulina u krvi će biti dugotrajno visok, i insulin će stalno stimulisati receptore ćelija. Ćelije će vremenom pokušati da se „brane“ tako što će ili smanjiti broj insulinskih receprtora ili će receptori postajati manje osetljivi. Možemo reći da ćelije ne čuju „kucanje“ insulina (postaju otporne). Ovo dovodi do tzv. insulinske rezistencije. Postojanje insulinske rezistencije sprečava da insulin ostvari svoje dejstvo pa je koncentracija glukoze, odnosno šećera u krvi povišena. Za organizam je ovo nedopustivo pa povećava lučenje insulina. Stvara se začarani krug.

U nastanku insulinske rezistencije značajno mesto ima genetska predispozicija ali i uzimanje nekih lekova. Insulinska rezistencija javlja se kao deo metaboličkog sindroma, trudnće, gojaznosti, stresa kao i teških bolesti.

Insulinska rezistencija i kardiovaskularne bolesti?

Kao deo metaboličkog sindroma, insulinska rezistencija, povećava rizik za nastanak oboljenja srca i krvnih sudova. Insulinska rezistencija i povećane količine insulina u krvi dovode do čitavog niza poremećaja. Tako, na primer, dolazi do poremećaja metabolizma masti s povišenjem nivoa triglicerida i, snižavanjem nivoa „dobrog“ ili protektivnog HDL holesterola. Posledice ovog procesa su razvoj masne jetre, ateroskleroza kao i čitav niz kardiovaskularnih bolesti. Insulin u višku ima i direktno štetno dejstvo na ćelije zida krvnih sudova, dovodi do poremećaja ravnoteže između procesa zgrušavanja krvi i procesa razgradnje tromba, povećana je sklonost ka trombozi.

Insulinska rezistencija i dijabetes

Insulinska rezistencija ponekad godinama prethodi razvoju dijabetesa tipa II. Kod pojedinaca koji će kasnije razviti dijabetes tipa II nivo glukoze i insulina su normalni mnogo godina, a onda u jednom trenutku dolazi do razvoja insulinske rezistencije.

Pankreas proizvodi sve veće količine insulina ne bi li nadvladao otpor ćelija, što jedno vreme i uspeva pa je nivo glukoze normalan. U trenutku kada ovo više ne bude moguće, dolazi do povećanja nivoa glukoze u krvi, i do razvoja dijabetes tipa II.

Insulinska rezistencija i koža

Kožne lezije poput: fibroma mole i acanthosis nigricans su u direktnoj vezi sa insulinskom rezistencijom. Fibroma mole su benigne kožne izrasline koje izgledaju poput malog delića viseće kože. Obično se opisuju kao odgrižena koža ili sjajno obojena koža koja se izdiže iz tanke kružne forme koja izgleda kao mala uska stabljika. Kožne promene mogu ponekad da variraju u izgledu, obično su glatke ili blago naborane, boje mesa ili blago smeđe boje, vise na maloj stabljici. Najčešća mesta pojavljivanja su kapci, vrat, pazusi, gornji deo trupa (naročito ispod dojki kod žena), regija prepona.

Acanthosis nigricans je zatamnjena i zadebljala koža oko ruba vrata i pazuha. Tačan mehanizam povezanosti insulinske rezistencije i ovih kožnih lezija nije poznat.

Sindrom policističnih jajnika je vrlo česta bolest žena. Karakterišu ga prisustvo cističnih folikula u kori jajnika, menstrualni ciklusi bez ovulacije, neplodnost, pojačana dlakavost, opadanje kose, pojava akni. Jedan od najčešćih uzroka za razvoj ovog sindroma je i visok nivo insulina, što uslovljava previsok nivo polnih hormona, posebno estrogena. U ovakvoj hormonskoj „atmosveri“ poremećen je regularan rast folikula, sazrevanje jajnih ćelija i sazrevanje endometrijuma materice.

Nasuprot ovome, kod muškaraca kod kojih je razvijena insulinska rezistencija i postoji hiperinsulinemija, reproduktivne abnormalnosti se ne sreću.

Insulinska rezistencija i rast

Visoki nivo cirkulišućeg insulina i insulinska rezistencija mogu uticati i na rast. Insulin je anabolik i utiče na rast preko Insulin sličnog faktora rasta 1. Pacijenti mogu da imaju linerani rast sa grubim karakteristikama.

Kako se insulinska rezistencija dijagnostikuje

U principu u kliničkoj praksi nivo glukoze u krvi je u vezi sa koncentracijom insulina i može ne. Potvrda dijagnoze ne može se samo zasnivati na laboratorijskom merenju koncentracije insulina koja varira, jer ne postoje aposolutne vrednosti koje zadovoljavaju definiciju. Ali koncentracija insulina iznad gornje granice smatra se abnormalnim kod bolesnika bez dijabetesa.

Dijagnostikovanje insulinske rezistencije nije jednostavno. Najbolje je dijagnozu postaviti ukoliko su prisutna tri od četiri parametara.

To su:
• trigliceridi u krvi viši od 150mg/dl,
• HDL holesterol niži od 40mg/dl,
• krvni pritisak viši od 130/85mmHg,
• glukoza viša od 110mg/dl.

Posebna pažnja obraća se na osobe koje imaju faktore rizika za razvoj insulinske rezistencije.

To su:
• gojazne osobe sa BMI › 25 (body mas index)
• muškarci sa obimom struka 102 cm i žene sa obimom struka 89 cm
• osobe preko 40 godina
• osobe koje imaju bliske članove porodice koji boluju od dijabetesa tipa II, visokog krvnog pritiska ili ateroskleroze,
• osobe koje imaju gestacioni dijabetes
• osobe koje imaju visoki krvni pritisak, visok nivo triglicerida, nizak nivo HDL holesterola
• osobe koje imaju policistične jajnike
• osobe koje imaju acanthosis nigricans.

Kakva je terapija insulinske rezistencije?

Terapija insulinske rezistencije ima dva cilja: smanjiti nivo insulina i povećati osetljivost ćelija na insulin. Ona obuhvata: promenu načina života i primenu lekova.

Promena načina života pre svega odnosi se na promenu načina ishrane i povećanje fizičke aktivnosti.

Iz ishrane treba izbaciti ugljene hidrate sa visokim glikemijskim indeksom (nerafinisani šećeri, beli hleb, proizvodi od kukuruza i krompira: pire krompir, čips, pomfrit). U svakodnevni jelovnik uvrstiti hranu bogatu vlaknima (integralni pirinač, intrgralne žitarice) i nezrnasto povrće (brokoli, boranija, blitva, šargarepa i zeleniš).

Rezultati nekoliko studija ukazuju da sniženje telesne težine i fizička aktivnost povećavaju osetljivost ćelija na insulin.

Medikamentozna terapija podrazumeva upotrebu lekova.

Metformin pripada grupi lekova koji se koriste za lečenje dijabetesa. Deluje tako što s jedne strane spečava jetru da otpušta glukozu u krv, a sa druge strane povećava osetljivost mišića i masnih ćelija na insulin. Glukoza lakše ulazi u ćelije što dovodi do pada njenog nivoa u krvi. Kada je nivo glukoze u krvi niži i potrebe za insulinom su manje pa je i lučenje smanjeno. Kao rezultat ovog dvostrukog dejstva metformina nivo i insulina i glukoze u krvi se smanjuju.

Akarboza deluje tako što smanjuje resorpciju glukoze u crevima i na taj način je potrebno manje insulina posle obroka.

Tiazolidindioni (pioglitazon i rosiglitazon) povećavaju osetljivost na insulin, odnosno pojačavaju delovanje insulina dovodeći do poboljšanja preuzimanja glukoze prvenstveno na nivou masnog tkiva, mišića i jetre.

Medikamentozna terapija i promena načina života odlažu razvoj dijabetesa kod osoba sa insulinskom rezistencijom. Buduće studije bi trebalo da pokažu za koji vremenski period se nastanak dijabetesa odlaže kao i da pokažu u kojoj meri je neophodna primena lekova u lečenju insulinske rezistencije uzimajući u obzir pozitivne efekte koji nastaju usled promena u načinu ishrane i povećanja fizičke aktivnosti.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

 

Da li ste i na šta osetljivi?

Nekada, nekoliko sati posle obroka osećate mučninu, lice vam obliva hladan znoj, tresu vam se ruke, uznemireni ste, srce vam brzo lupa, osećate nepodnošljivu glavobolju, hvata vas osećaj panike… Razmislite šta ste predhodno pojeli. Možda je reč o intoleranciji na hranu. Naime, simptomi nepodnošenja hrane vrlo su nespecifični i uporni a potraga za pravom dijagnozom je spora.

Kada treba posumnjati

Čovek teško može da poveže svoje tegobe sa unošenjem neke namirnice, nastavlja da se hrani na uobičajni način sve dok organizam može to da amortizuje. Kada opterećenje postane preveliko, mehanizmi odbrane popuštaju i javlja se reakcija “pobune” u vidu različitih simptoma… Na taj način nastaju mnogobrojna patološka stanja i hronične bolesti za koje medicina često nema prava terapijska rešenja.
Simptomi intolerancije na hranu mogu se javiti na koži: osip, uporan svrab, koprivnjača, angioedem, ekcem, psorijaza, akne. Česti simptomi su otečena nosna sluznica, rinitis, sinusitis, nadražaj ždrela, astma, suvi kašalj. Javljaju se grčevi u stomaku, afte u usnoj šupljini, mučnina, gasovi, proliv, zatvor i sindrom iritabilnog creva. Neretko je povišen krvni pritisak, javljaju se aritmije, cirkulatorne smetnje. Problemi u metabolizmu su povišeni šećer i masnoće, gojaznost, celulit. Hormonski poremećaji: klimakterične tegobe, neregularnost menstrualnog ciklusa nisu retki. Neurološki problemi javljaju se u obliku glavobolje, migrene, vrtoglavice ili nesvestice. Gubitak motivacije, osećaj teskobe, letargije, depresije, umora, a kod dece u obliku hiperaktivnosti nisu retki kao i otici zglobova, artitis, gojaznost.

Alergija ili intolerancija- razlika postoji

Intolerancija nastaje zbog nedostatka specifičnih hemijskih materija ili enzima potrebnih za varenje hrane, ali i zbog patološke reakcije na neke materije uobičajeno prisutne u hrani. U praksi često dolazi do zabune u dijagnostici alergije i intolerancije na hranu.

Intolerancija na hranu ili nealergijska preosetljivost na hranu je zakasnela patološka reakcija na hranu, piće i aditive u hrani. Uzrokuje niz simptoma, ne samo u organima za varenje.

Alergija na hranu je imunološka preosetljivost koja se najčešće pojavljuje kao odgovor na proteine mleka, jaja, morskih plodova, školjki, soje, orašastih plodova, pšenice i kikirikija.

Intolerancija na hranu je hronična pojava, često sa maskiranim simptomima pa se teže dijagnostikuje nego alergija. Simptomi intolerancije značajno variraju od osobe do osobe. IgE antitela kod alergije stvaraju jasnu i burnu sliku, dok se kod intolerancije simptomi javljaju nekoliko sati do dva dana nakon uzimanja hrane ili pića.

Kako organizam reaguje na sastojke hrane?

Odgovor je: stvarajući antitela koja se posle varenja spajaju sa specifičnim antigenima hrane, formirajući imunokomplekse koji stvaraju mrežu tzv. cirkulišućih imunokompleksa. Posledično, dolazi do stimulacije i drugih elemenata imunološkog sistema i dolazi do lokalizovane upale tkiva koja se može manifestovati i povećanom propusnošću crevnog zida. Velika količina cirkulišućih imunokompleksa može povećati koloidno-osmotski pritisak krvne plazme, što dovodi do zadržavanja veće količine tečnosti unutar ćelija i izvan njih. Posledica je oštećenje različitih ćelija i tkiva, ali i stvaranje edema s posledicom povećanja telesne mase.

Kriv je nedostatak enzima

Razlog određenog nepoverenja kad se govori o intoleranciji na hranu proizlazio je iz nemogućnosti utvrđivanja uzroka pojave simptoma, odnosno nedostatka proverenih naučnih metoda testiranja. Međutim, studija sprovedena u York Nutritional Laboratory ukazuje da je upravo nedostatak pojedinog enzima u organizmu uzrok pojave intolerancije. Enzimi su odgovorni za razgradnju i resorpciju hrane, a zbog nedostatka nekog od njih, dolazi do prodora delova hrane u krvotok. Organizam reaguje razvojem IgG antitela koja usled nakupljanja i stvaranja imunokompleksa u krvotok oslobađaju toksine i druge hemijske materije uzrokujući zakasnjeli imuni odgovor. Ta "spora" antitela nastaju nakon što je organizam u nekom sastojku hrane prepoznao antigen koji mora eliminisati sa svoje teritorije. Što je antigena više to je mogućnost eliminacije manja i naša antitela, koja su vezana uz antigene, lutaju organizmom stvarajući probleme gde god se zadrže u većem broju.

Kako otkriti „Spora“ antitela

Dijagnoza se postavlja na osnovu lične i porodične anamneze i kožnih i seroloških testova kojima se eliminišu ostali uzroci. Nakon eliminacije "pravih" alergija na hranu i drugih mogućih uzroka, pristupa se testu intolerancije na hranu. Ovim testom se dokazuje patološka prisutnost specifičnih IgG antitela.
Određene grupe lekova, kao kortikosteroidna terapija, imunosupresivi, hemoterapija ili citostatici, utiču na imunološki status organizma i mogu uticati na rezulatat testa. Zato je preporuka da se konsultujete sa lekarom pre testiranja.

Vrste testova

U Domu zdravlja VIZIM možete uraditi test intolerancije na hranu, i to:
– Skrining test – metoda koja je namenjena prvenstveno pacijentima sa povišenom telesnom težinom, pothranjenim osobama, osobama sa povišenim trigliceridima, holesterelom i glukozom u krvi. U VIZIM-u se radi test na 349 različitih namirnica.
– Imunološki test – metoda koja je namenjena osobama sa težim dermatološkim problemima (akne, ekcem, psorijaza), problemima digestivnog trakta, kao i respiratornih organa. U Domu zdravlja VIZIM ćete dobiti rezultate za 90 različitih namirnica.

Šta nakon testiranja

Nakon testiranja pacijenti razgovaraju s dijetologom, lekarom specijalistom za ishranu koji će Vam objašniti rezultate. Nezdrav način života, pušenje i alkohol, narušavaju imunološki odgovor kod pojedinca i možemo očekivati i usku povezanost s intolerancijom na hranu. Izbacivanjem jedne ili više vrsta hrane iz ishrane u više od dve trećine slučajeva dolazi do poboljšanja, ali je neophodno, za potpuni uspeh terapije poslušati dodatne lekarske savete i uz redovne kontrole postići ćete željeni cilj.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

Više šećera u ishrani od onoga koliko nam je potrebno narušava zdravlje, remeti metabolički sklad, pospešuje apetit i vodi u nastanak hroničnih bolesti.

Šta se u praksi lekara dijetologa može često čuti?

Moja slabost su slatkiši, ili testa, ili samo hleb… Ne volim torte, ali čokolada… Ne jedem mnogo, ne volim meso ali moram da se zasladim nakon jela!” Često se taj momenat uživanja i ne računa u JELO, to je nešto posle!

Naravno, ne računaju se ni kalorije koje taj, često ne mali broj zalogaja, donosi. Stižu viškovi kilograma, problemi sa varenjem, poput nadutosti, zatvora, tromosti, osećaja umora, otečenosti…neretko krvni pritisak raste. Remete se vrednosti šećera u krvi, isprva šećer pada, što vodi neprijatnim simptomima koji se, po pravilu, rešavaju ponovnim posezanjem za nečim slatkim.

Postavlja se dijagnoza intolerancije na šećer, ali kako obično biva, ništa se ne promeni u načinu ishrane.

To je neminovan put koji vodi u šećernu bolest, poremećaj masnoća u krvi (holesterola i triglicerida), promena na krvnim sudovima koje su razlog za nastanak akutnih ili hroničnih bolesti.

Koliko i gde Grešimo?

Svesnost o tome koliko šećera unosima često ne postoji. Dakle veoma grešimo! Nedostaje nam znanje ili istrajnost da se zadržimo na pravim i po zdravlje dobrim ugljenim hidratima, koji jesu esencijalni za normalno funkcionisanje organizma. Zato lekari apeluju da je neophodan veliki oprez u konzumiranju raznovrsnih, primamljivih, ali ne i neophodnih ugljenih hidrata. American Heart Association (AHA) upozorava, što je takođe veoma važno, da dodavanje šećera pićima ili jelima ne povećava njihovu nutritivnu vrednost, već samo kalorijsku, što nije zanemarljivo.

Prazne kalorije, strog ali gotovo realan izraz za sokove, gazirane napitke, alkoholna pića, slatkiše i poslastice, bela peciva.

Da to još jasnije prikažem, moj savet je ne više od pet ili šest kašičica dodatog šećera u toku jednog dana, ili preporuke za muškarce su do 150 kcal/dan, a žene 100 kcal/d na račun kalorija iz dodanog šećera.

Ako želite da to ispoštujete tada vredi znati da:

– Snickers čokoladica (57g) ima 7 kašičica šećera,
– Twix čokoladica ima 2,7 kašičice,
– Milky Way čokoladica (58g) – 8.5 kašičica šećera,
– Coca cola (1 limenka) – 7 kašičica šećera
– Red Bull (1 limenka) – 7.5 kašičica šećera
– Topla čokolada (1 šoljica) – 4.5 kašičice šećera
– Voćni frape (1 čaša) – 3.5 kašičice šećera
– Voćni kolač (1 srednja šnita) – 3 kašičice šećera
– Čokoladni mousse (1 srednja porcija) – 3 kašičice šećera
– Krofna – 3.5 kašičica šećera
– Pita od voća (1 srednja porcija) – 3.5 kašičice šećera
– Voćni kolač (1 srednja šnita) – 5 kašičica šećera
– Muffin (čokoladni) – 4.75 kašičica šećera
– Sladoled (1 kugla) – 3 kašičice šećera

Ni jedna od ovde spomenutih namirnica nije za preporuku u jednoj zdravoj i balansiranoj ishrani, ali ako i ne odolite iskušenju mislite o tome da je samo jedna više nego dovoljna dnevno da grešite “sa merom”.

Šećer je zaslađivač ali i konzervans

Daje poželjan ukus hrani i sprečava njeno kvarenje. To mu daje dodatnu važnost u prehrambenoj industriji. U Americi je korištenje kukuruznog sirupa bogatog fruktozom široko rasprostranjeno, dok se u Evropi i Aziji češće koristi saharoza u ove svrhe. Problem je što se šećeri i sirupi bogati fruktozom dodaju u gotovo sve namirnice – od voćnih sokova i jogurta do hleba, peciva, hamburgera, kečapa… dakle šećer se krije u mnogim gotovim proizvodima, mislite o tome
Gde ne grešite ako se zasladite

Najbolja preporuka je sveže voće. Ono sadrži fruktozu, dakle ima šećera, ali su količine mnogo manje jer izbegavate dodavanje šećera. Voće je odličan izbor namirnice za unos 150kcal dnevno, a koja sadrži šećer. Evo i nekoliko smernica o količini šećera u 100g voća:

–     Banana – 3 kašičice šećera
–     Jabuka – 2.6 kašičice šećera
–     Ananas – 2.5 kašičice šećera
–     Grejp – 4 kašičice šećera
–     Limun – 0.6 kašičice šećera
–     Kivi – 2.3 kašičice šećera
–     Jagode- 1.3 kašičice šećera
–     Borovnica – 1.7 kašičice šećera
–     Brusnica – 1 kašičice šećera

Odlična “torta”

Ako vam voće nije dovoljno da se zasladite pomešajte 2-3 kašike muslija sa kašičicom mlevenog lanenog semena, susama, golice, par jezgara oraha ili badema, dve suve šljive ili kajsije i prelijte ih sa 150ml voćnog jogurta. Brza, zdrava i ukusna poslastica koja ne izaziva grižu savesti da opet niste odoleli slatkišu.

Mozak ne voli mnogo šećera

Fruktoza usporava funkcije mozga i otežava pamćenje i učenje, navodi ULCA istraživanje.
Razlog bi mogla da bude insulinska rezistencija. Ishrana bogata šećerom uzrokuje veće oslobađanje insulina, ćelije mozga postaju na njega manje osetljive i razvijaju toleranciju.
Energija koju mozak dobija iz glukoze nedostaje jer šećeri ne dospevaju unutar ćelije, one su “gladne” i naravno oslabljenih funkcija. Naučnici zato savetuju da se smanji količina šećera u hrani koliko god je to moguće i da se poveća unos omega – 3 masnih kiselina konzumiranjem namirnica poput lososa, oraha ili semenki lana ( časopis Journal of Physiology).

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

“Kako sam nadut, šta mi je činiti? Ovo postaje nepodnošljivo, čak osećam jak bol u stomaku kada sedim. Moj stomak zapomaže!”

Flatulencija ili vetar

Hrana izaziva gasove ili flatulenciju (od latiskog flatus, što znači vetar). Zašto? Odgovor leži u nemogućnosti da se sva hrana svari u želucu i crevima, posebno ne dijetna vlakna i skrob. Bakterije, normalni stanovnici creva, se hrane tim ostacima i pocesom fermentacije proizvode gasove.

Šta je razlog ?

Progutan vazduh ili Erofagija, koja je obično nesvesna, je čest problem. Savet je jedite polako i time smanjite količine progutanog vazduha, izbegavajte gazirana pića, žvake i pušenje. Ne pijte na slamčicu.
Hrana koja sadrži ugljeni hidrat melitrozu se loše vari i može da dovede do povećane produkcije gasova. To su grašak, kupus, karfiol, prokelj, brokoli i špargla. Izbegavajte skrob i rastvorljiva vlakna: krompir, kukuruz, testeninu i pšenične proizvode. Rastvorljiva vlakna ovsenih mekinja, boranije i druge mahunarke, pasulj i većina voća takođe uzrokuju gasove. Rastvorljiva vlakna kao beta glukani iz mekinja i pektin iz jabuka, nesvarena dospevaju do debelog creva i postaju hrana bakterijama. Zato jabuke, banane i drugo voće, kao i hleb i peciva mogu biti umereni izazivači gasova.

Laktozna intolerancija je čest problem a može da se dijagnostikuje pomoću testa laktoznog zadaha. Ako je pozitivan podrazumeva izbegavanje mlečnih proizvoda koji sadrže laktozu i/ili upotrebu suplemenata koji sadrže enzim laktazu. Neke osobe ne mogu da tolerišu šećer fruktozu koji se nalazi u suvom voću, medu, saharozi, luku, artičokama i mnogim drugim namirnicama i napicima koji sadrže „kukuruzni sirup bogat fruktozom“ i sorbitol (zamena za šećer koja se nalazi u slatkišima i žvakama bez šećera).

Bolesti nisu isključene

Kod osoba sa dijabetesom i sklerodermijom funkcija tankog creva može da postane sporija, bakterije se namnožavaju unutar creva i otežavaju varenje. Osobe sa sindromom iritabilnih creva su osetljive na normalnu količinu gasova. Funkcionalna dispepsija, termin za ponovnu pojavu ili uporan bol ili neprijatnost u gornjem delu stomaka, verovatno je posledica preosetljivosti na gasove u tankom crevu. Iritacija anusa kao posledica hemoroida ili drugih problema može da pravi neprijatnost prilikom ispuštanja gasova ili osobe sa iritacijom jednjaka u stomaku, anemiju, krv u stolici, nedostatak apetita, povišenu temperaturu ili povraćanje to shvatite kao upozorenje na ozbiljnije probleme koji zahtevaju ispitivanje.

Kome se obratiti ?

uznemiravaju treba saslušati prvo dijetologa i njegov predlog kako se hraniti. Stabilizacija crvene flore nekada potpuno rešava tegobe. Ako nema smirivanja, što je retka pojava, uradite sledeće testove uz konsultaciju gastroenterologa:

–     Pregled stolice na prisustvo krvi, patološko visok sadržaj masti (stetoreja), ili parazite (npr, Giardia).
–     Test laktozne intolerancije
–     Radiološko snimanje tankog creva.
–     Pregled unutrašnjosti želuca i/ili kolona (endoskopija gornjeg dela digestivnog trakta, sigmoidoskopija ili kolonoskopija).
–     Test krvi za celijakiju.

Par saveta iz narodne medicine

Beli luk, nana i đumbir su poznati kao antiflatulenti. Njihovim dodavanjem hrani koja stvara gasove, smiruje se bura u stomaku. Gorki sastojci pospešuju varenje. Zato posle jela žvaćite nekoliko zrna komorača, anisa ili kima. Dobre su i kapi od maslačka i kleke. Za lakše varenje preporučuje se i šolja espreso kafe, šolja čaja od mešavine nane, matičnjaka.
Ako imate problema s gasovima, prijaće vam topli termos na stomaku i lagana masaža stomaka od desne ka levoj strani.

Dobar savet

Jogurt ne stvara gasove, a jogurt sa probiotikom uspostavlja dobro varenje. Osobe koje ne tolerišu mlečni šećer, umesto mleka mogu da koriste sir i jogurt. Fizička aktivnost ubrzava rad creva i smanjuje nadutost.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

Promenom životnih navika moguće je sprečiti šećernu bolest, odgoditi i preduhitriti hronične komplikacije od kojih su neke zaista teške. U svetu je 190 miliona registrovanih dijabetičara, a prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i Međunarodnoj dijabetičkoj federaciji broj obolelih do 2025. godine povećaće se na 330 miliona.

Kada preti dijabetes?

Dijabetes (Diabetes Mellitus) je hronično oboljenje koje nastaje usled nedovoljnog lučenja ili delovanja insulina (hormona koji se stvara u žlezdi gušterači – pankreasu), a koji je odgovoran za metabolizam ugljenih hidrata tj. šećera. Bez insulina, glukoza ne može da uđe u ćelije, ostaje u krvi i uslovljava porast šećera. Stanje kada je količina šećera u krvi veća od 7.0 mmol/l je uvod u šećernu bolest.

Šta je predijabetes?

Osobe s predijabetesom, stanjem između „normalnog“ i „dijabetesa“ imaju rizik razvoja dijabetesa ali i srčanog udara i insulta. Postoje dva oblika predijabetesa:
• promenjen nivo glukoze natašte – oko 6mmol/l, što je više od normale ali manje od vrednosti koja upućuje na dijabetes;
• intolerancija glukoze – nivo glukoze u krvi nakon OGTT-a je viša od normalne, ali nedovoljna za postavljanje dijagnoze dijabetesa.

Koja su upozorenja?

Za razliku od dijabetesa tip 2 koji se pojavljuje postupno, nastanak dijabetesa tip 1 najčešće je iznenadan i propraćen jako izraženim simptomima među kojima su: učestalo mokrenje, prekomerna žeđ i suvoća usta, pojačani umor i nedostatak energije, glad, nagli gubitak telesne težine, smetnje vida, ponavljanje infekcija.

Simptomi dijabetesa tip 2 javljaju se postupno, blažeg su oblika, nije ih lako uočiti, a mogu i potpuno da izostanu. Međutim, simptomi dijabetesa tip 1, u manje izraženom obliku mogu biti prisutni i u tipu 2. Zakasnela pojava ili zakasnelo prepoznavanje simptoma šećerne bolesti tip 2 glavni je razlog što se bolest dijagnostikuje čak nekoliko godina nakon njenog početka i što se kod polovine ukupno obolelih simptomi pokazuju tek kad dođe do razvoja hroničnih komplikacija.

Sprečite moguće komplikacije

Kvalitetan život sa šećernom bolešću moguć je ako znamo kako da pratimo bolest. Takođe ju je moguće sprečiti kao što je moguće izbeći teške komplikacije ako se bolest razvije.
Osnovna pravila prevencije su:

• uravnotežena ishrana
• fizička aktivnost
• poznavanje faktora rizika
• samokontrola nivoa glukoze u krvi i glukoze i acetona u mokraći
• uzimanje lekova za snižavanje šećera u krvi pod nadzorom lekara.

Pridržavajući se ovih načela, može da se održava poželjan nivo šećera (glukoze) u krvi i time dobro kontrolisati šećernu bolest.
Ishrana je veoma važna

Osnovni princip kod ishrane dijabetičara jeste taj da ne smeju da budu gladni, ali ne smeju ni da se prejedaju. Neophodno je da imaju pet obroka na dan, pogotovo dijabetičari koji su na insulinskoj terapiji, i po potrebi i šesti obrok, pre spavanja. Dnevne obroke treba konzumirati u približno isto vreme. Ne preskačite, ne odlažite i ne spajajte obroke.
Manji broj obroka u toku dana vodi nestabilnim vrednostima šećera koji variraju!
Količina hrane mora biti umerena i omogućavati održavanje željene težine.

Namirnice koje se preporučuju osobama sa šećernom preporučaju se i zdravim osobama. Takav način ishrane dobar je za celu porodicu.    Preporučeni nivo glukoze u krvi moguće je postići i održavati jedino pravilnim unosom hrane uz redovnu fizičku aktivnost i odgovarajuće propisano lečenje (injekcije insulina ili tablete).
I još po nešto…

Dijabetes u svetu poprima epidemijske razmere, a pod naročito velikim rizikom da od njega obole su gojazne osobe pa se veruje da će narednih decenija, zbog sve učestalije gojaznosti, biti i sve više šećeraša.

U kardifskoj studiji analizirane su veze između stope smrtnosti i nivoa šećera u krvi kod gotovo 48.000 britanskih pacijenata starijih od 50 godina, koji su lečeni od dijabetesa 2 između 1986. i 2008. godine. i utvrđeno je da su, kako oni sa najvišim, tako i oni s najnižim vrednostima šećera, pod povećanim smrtnim rizikom – za 79, odnosno 52%. Najmanji rizik od smrti registrovan je kod pacijenata sa nivoom šećera od oko 7,5.

Dobro je znati

Optimalna težina se može znati posmatranjem indeksa telesne mase (BMI), ako je manji od 25 smanjuje ukupnu smrtnost za 20%, smrtnost od kardiovaskularnih bolesti za 9%, a smrtnost od dijabetesa za 44%.

Dijabetes i rak dojke

Povezanost raka dojke i dijabetesa predmet je nekoliko istraživanja koja se trenutno sprovode u svetu. Prema dosadašnjim saznanjima, iako uzroci raka dojke nisu u potpunosti poznati, zna se da češće obolevaju žene koje imaju povišen nivo insulina i polnih hormona. Češće obolevaju i žene s prekomernom telesnom težinom, posebno nakon menopauze, i žene koje boluju od dijabetesa ili poremećaja metabolizma.

Mir i dok vežbate godi

Tai chi, stara istočnjačka veština, kombinacija vežbi disanja i opuštanja koja se zasniva na sporim pokretima mogla bi da pomogne u držanju dijabetesa pod kontrolom jer pomaže da se nivo šećera u krvi održi u preporučenim granicama. Prema rezultatima istraživanja američkih naučnika koji su objavljeni u Journal of Alternative and Complementary Medicine osobe koje su tokom 6 meseci 2 puta nedeljno praktikovale tai chi imale su niži nivo šećera u krvi u poređenju sa dijabetičarima koji nisu vežbali.

Uticaj alkohola na nivo šećera u krvi

Alkohol može menjati nivo glukoze u krvi tako da on bude previsok ili da pada. Umerena količina alkohola može uzrokovati porast šećera u krvi, a veća količina alkohola može smanjiti nivo šećera u krvi (ponekad do opasne zone). Alkohol iz želuca odmah ulazi u krv. Samo 30 do 90 minuta nakon konzumiranja alkohol u krvotoku postiže svoje najviše vrednosti. Zašto? Jetra ga tretira kao toksin i radi na tome da se telo oslobodi alkohola što je brže moguće. Dok se to ne desi jetra neće otpustiti glukozu u krv. Ovo uzrokuje pad glukoze u krvi.
Preporučuje se ograničenje unosa alkohola na jedno piće za žene i dva pića za muškarce.

Jedno piće se definiše se kao:
• 300 ml piva (150 kalorija),
• 150 ml vina (100 kalorija),
• 45 ml destilisanih alkoholnih pića (100 kalorija).

Dakle, unos umerene količine alkohola zajedno sa hranom ne utiče značajno na nivo šećera u krvi. Osobe koje koriste oralnu terapiju obično ne moraju da prilagođavaju dozu lekova sve dok alkohol konzumiraju u umerenim količinama i sa hranom. Konzumiranje alkohola je loš izbor ako dijabetičari imaju sledeća stanja: oštećenja živaca u rukama ili nogama, bolesti oka, visoke vrednosti triglicerida i visok krvni pritisak. Čak i umerena konzumacija alkohola može oštetiti nervene ćelije. To može povećati bol, utrnulost, žarenje ili trnce povezane s dijabetesom i oštećenjem živaca. Alkohol može povećati količinu triglicerida u krvi. Dijabetičari koji imaju visoke trigliceride ne smeju da piju alkohol nikada.

Mahunarke su dobar izbor

Pasulj, sočivo i grašak, bob, boranija pomažu da se održi nivo šećera u krvi u preporučenim granicama. Mahunarke smanjuju opasnost od hipoglikemijske krize između obroka kod osoba koje boluju od dijabetesa tip 1 i koje se leče insulinom. Taj učinak mahunarki objašnjava se sporom apsorpcijom ugljenih hidrata iz mahunarki koje ne uzorkuju nagli porast nivoa šećera u krvi već osiguravaju dugotrajan izvor energije čime se sprečava nagli pad nivoa šećera.
Osim toga mahunarke pomažu da se snizi nivo holesterola i triglicerida, što je uočeno kod zdravih osoba i kod bolesnika od šećerne bolesti. Za postizanje takvog učinka stručnjaci preporučuju tri obroka mahunarki nedeljno.

Dijabetes znači pojačano mokrenje a mellitus med. Da li to znači da se med
preporučuje dijabetičarima?

Med predstavlja veoma kvalitetnu i potpuno prirodnu namirnicu. Odlikuje ga velika hranljiva i biološka vrednost. Sadrži vitamine B kompleksa, kao i C. U sastav meda ulaze i mineralne materije: gvožđe, bakar, mangan, silicijum, hlor, kalcijum, kalijum, natrijum, fosfor, aluminijum, magnezijum. Med, koji u svom sastavu ima fruktozu, a malo glukoze blagotvornije deluje na održavanje dobre ravnoteže i nivoa glukoze u krvi.

Međutim, pojedine vrste meda imaju različiti glikemijski indeks. Glikemijski indeks (slatki indeks) predstavlja brzinu kojom raste nivo šećera u krvi posle uzimanja iste količine određene vrste hrane. Njega određuje vrsta šećera koja se nalazi u hrani, količina dijetnih vlakana u toj hrani i način pripreme hrane. Glikemijski indeks meda se kreće od 32-85 i zavisi od vrste meda, dok je glikemijski indeks glukoze (običnog šećera) oko 100. Najmanji glikemijski indeks ima med bagrema (u Rumuniji je istraženo da med dobiven iz bagrema na tom području ima glikemijski indeks 32). To znači da se pojedine vrste mogu dati i dijabetičarima i osobama sklonim obolevanju od te bolest.

Konzumiranje meda kod dijabetesa može imati dobar terapijski efekt, zahvaljujući fruktozi, mikroelementima (berilijum, mangan, kalcijum, stroncijum, barijum) i vitaminima koji zajedno deluju slično kao i insulin i stimuliraju gušteraču u proizvodnji hormona, ali je neophodno poznavati vrstu i kvalitet meda. Najprikladnije sorte su one sa većim udelom fruktoze i vitamina (bagrem, suncokret, itd). Količina uzetog meda mora biti mala, 10-15g po obroku.

Na glikemijski indeks hrane moraju paziti pre svega osobe sa visokim sadržajem glukoze u krvi, ali je i zdravima preporučljivo konzumirati namirnice sa manjim glikemijskim indeksom kako bi ogranizam lakše uspostavio ravnotežu, a i rizik za dijabetes se smanjio.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

Život bez masti u ishrani nije moguć. One su izvor esencijalnih masnih kiselina koje naš organizam ne može sam da proizvede, poput linoleinske i alfa linoleinske. Iskoristljivost vitamina rastvorljivih u mastima iz hrane (A, D, E i K ) je nemoguća ako masti nema u crevima.

Popravljaju ukus svakoj hrani i važne su za zdravlje. Treba ih upoznati i uživati u njima

Život bez masti u ishrani nije moguć. One su izvor esencijalnih masnih kiselina koje naš organizam ne može sam da proizvede, poput linoleinske i alfa linoleinske. Iskoristljivost vitamina rastvorljivih u mastima iz hrane ( A, D, E i K ) je nemoguća ako masti nema u crevima. Voli ih vaša koža, vid čine boljim, pravilan rast dece zavisi od njih. Masti su nutrijenti koje telo koristi da bi stvorilo nervno tkivo, mozak, hormone, one su sastavni deo svih naših ćelija. Telo koristi masti kao gorivo, 30% kaloriskog dnevnog unosa treba da budu masti.

Zašto onda stalno slušamo da su masti štetne

Činjenica je da su kalorične, sve vrste masti imaju istu količinu kalorija koja nije mala.
Današnja ishrana sadrži, i to nije dobro, veće količine masti, te ako se unese prevelika količina hranom i ne iskoristi se kao energija, ona se taloži u masnim ćelijama i potencira gojaznost.
Masna hrana se brže nagomilava u salo jer telo troši manje kalorija da je pretvori u telesnu mast. Skladištenje masti iz ugljenih hidrata i belančevina zahteva veću količinu kalorija za njihovo pohranjivanje. Masna i prekuvana hrana troši manje energije da bi se svarila od sirove ili kuvane na pari i to je dodani povod da se lakše pretvara u masne naslage. Drugo, neke vrste masti su štetnije po zdravlje. Na crnoj listi su zasićene i trans masti.

Šta su zasićene i nezasićene masti

Nezasićene masti su „dobre“, treba da budu dominantan tip masti u balansiranoj ishrani i dele se na mononezasićene i polinezasićene.

Gde se nalaze?

Mononezasićene u maslinovom, ulju uljane repice i sezamovom ulju, avokadu, koštunjavom voću kao što je to: badem, indijski oraščići, pistaći, kikiriki ili kikiriki puter. Polinezasićene masti nalaze se u kukuruznom, ulju od semenki pamuka, suncokretovim semenkama i ulju semena lana, soji i sojinom ulju, nekim vrstama margarina, morskoj ribi i morskim plodovima. Morska hrana bogata je omega-3 masnim kiselinama. Ove masne kiseline imaju ulogu u razvoju mozga i vida kod dece kao i u očuvanju zdravog srca. Losos, sardela ili tuna su bogate omega-3
masnim kiselinama.

Višak zasićenih masti u ishrani doprinosi većem riziku od začepljenja arterija a to vodi povećanom riziku od srčanog udara i šloga. Zasićene masti povećanju holesterol i trigliceride. Nalaze se u masnom mesu, mesnim prerađevinama, proizvoidima od punomasnog mleka kao što je sir, sladoled, punomasno mleko i jogurt. Hrana životinjskog porekla glavni je izvor zasićenih masti u našoj ishrani. Ali postoji i hrana biljnog porekla koja je bogata zasićenim mastima poput palminog ulja, kokosovog, kernelovog ulja, kokosovog butera. Ove namirnice široko se koriste u pakovanoj gotovoj hrani, kao što je čokoladno mleko, krekeri, biskviti, čips. Ne postoji potreba za zasićenim mastima u ishrani jer njih organizam može sam proizvesti kada je to potrebno. Ipak, ne treba ih kompletno izbegavati jer hrana poput mesa, sira i mleka sadrže važne hranljive materije, neophodne proteine, vitamine i minerale. Treba samo obratiti pažnju da ukupan unos zasićenih masti ne bude veći od 7% ukupnog kalorijskog unosa. Najbolje je ograničiti unos namirnica koje su bogate zasićenim mastima: meso, suhomesnati proizvodi, puter, šlag ili pavlaka, sladoled i druga hrana bogata životinjskim mastima.

Koliko su opasne trans masti

Trans masti, poznate i kao delimično hidrogenizovana ulja, stvaraju se u laboratoriji, na visokim temperaturama, u okviru procesa u kom se vodonik dodaje tečnom ulju kako bi ono bilo čvršće. Ima ih u nekim vrstama margarina, prženoj brzoj hrani, kao i u prerađenim namirnicama, dugotrajnim pecivima ili biskvitima, kolačima…S obzirom na kontroverzne informacije koje su dobijene u različitim medicinskim ispitivanjima, neke zemlje su odlučile da zakonski regulišu i kontrolišu sadržaj trans-masti u namirnicama. Danska je 11. marta 2003. godine postala prva zemlja u svetu koja je donela zakon o dozvoljenom sadržaju trans-masti u proizvodima. Tom zakonu podležu ulja, masti i emulzije koje ih sadrže kao kontinualnu fazu, a namenjene su ljudskoj ishrani, bilo da predstavljaju namirnicu, ili komponentu u proizvodnji hrane. Pored Danske, ovaj zakon je donet i u Švajcarskoj, Kaliforniji kao i u gradu Njujorku. U Republici Srbiji još uvek nije zakonski regulisan nivo trans-masti u namirnicama.

Sadržaj zasićenih „trans” masti proizvođači sve češće ističu na deklaracijama, a nama ostaje da se trudimo da u jednoj porciji nikada nemamo više od 0,5 grama ovih masnoća, koje osim što pomažu kancerogenezu doprinose obolevanju srca, remete metaboličke procese i funkcije esencijalnih masnih kiselina i podstiču nagomilavanje masti u organizmu.

Kako masti utiču na insulin u krvi

Ugljeni hidrati podižu nivo glukoze u krvi i stimulišu pankreas da luči insulin, međutim, masti su te koje imaju glavnu ulogu u celokupnom procesu. Sve ćelije imaju membranu koju čine dva sloja lipida ili masti, koje mogu biti dobre ili loše, u zavisnosti šta jedete. Ako su lipidni slojevi sačinjeni od dobrih masti, membrana će biti više insulin senzitivna i dozvoljavati interakciju insulina i njegovog receptora. Ovo olakšava ulaz glukoze u ćeliju i ostvarenje njene uloge kao ćelijskog goriva. Međutim, ako jedete velike količine trans-masti ili postoji disbalans u unosu omega-6 i omega-3 masti u ushrani, lipidni slojevi ćelije će biti izgrađeni od tih masti, a to vodi ka insulinskoj rezistenciji. Zato je moj predlog za poboljšanje insulinske senzitivnosti i zdravlja uopšte: konzumacija velikih doza omega-3 kiselina i mesa ribe koje imaju visok sadržaj ovih masti.

Kako da odaberem Omega-3 i Omega-6 masti?

Omega-6 masti se nalaze u velikoj količini u biljnim uljima, dakle u hrani koja nam je lako, svakodnevno dostupna, (kukuruznom, susamovom, ulju od kikirikija itd.). To za posledicu ima poremećen balans između omega-6 i omega-3 masti, dok je tokom evolucije u ishrani čoveka postojao balans u upotrebi ova dva tipa masti. Naima, ishrana je sadržala više mesa divljih životinja, a prerađene hrane nije bilo. Danas je taj odnos 15:1, ponekad čak neverovatno loših 50:1 u korist omega-6 u odnosu na omega-3 masti. Omega-6 masti nisu „loše masti“, ali same nisu dovoljno „dobre“ za insulinsku senzitivnost kao omega-3 masti. Ovaj disbalans vodi ka pojavi povećanog rizika od kardiovaskularnih oboljenja, raka, inflamatornih i autoimunih bolesti kao i dijabetesa.

Jednostavni načini da izbegnete loše masti

–  Izbegavajte gotovo pripremljenu, dugotrajnu hranu kad god je to moguće.
Umesto toga jedite hranu koju sami pripremate kod kuće.
–  Birajte mesa bez vidljivih masnoća, mlečne proizvode od obranog mleka,
suhomesnate proizvode jedite u malim količinama.
–  Poželjnija ulja su maslinovo, ulje uljane repice ili suncokretovo ulje.
–  Kada pravite sendviče koristite sirne namaze ili maslac u razumnim količinama.
–  Roštiljanje i pečenje mesa otklanja deo suvišnih masnoća.
–  Integralne žitarice, leguminoze (razne vrste pasulja, boranije, graška),
voće i povrće treba da budu svakodnevno u vašoj ishrani, to su namirnice
bogate vlaknima, a ona vezuju deo masti iz creva i eliminišu ih stolicom.
–  Trošite masti fizičkom akcijom, kakvom god.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

Ortoreksija ili opsednutost zdravom ishranom još uvek nije službeno uvrštena na listu medicinskih poremećaja. Iako je podstaknuta željom da se postigne optimalno zdravlje, ortoreksija kao ishod ima narušavanje zdravlja i kvaliteta života.

Ortoreksija počinje kao nevini pokušaj da se pravilnom ishranom izleči specifični poremećaj ili da se jede kvalitetnije radi boljeg zdravlja. Vremenom osoba postaje usredsređena na procenu i praćenje kvaliteta i čistoće hrane koja konzumira.

U nastojanju da ishranu dovedu do savršenstva, ortoreksične osobe razvijaju svoja posebna pravila o ishrani, sprovode savršenu dijetu, jedu samo hranu koja je čista i zdrava, izbegavaju ili izbacuju brojne namirnice uključujući i one koje su nutritivno veoma važne. Sama razarada strategije ishrane, koju sami sebi nameću, postepeno oduzima sve više vremena.

Obroci se planiraju nekoliko dana unapred. Zbog straha od masnoće, aditiva i drugih „nečistoća”, jedu isključivo hranu koju same pripreme. Dominira gvozdena volja za održavanjem ovog režima ishrane, pa ortoreksična osoba ima osećaj superiornosti u odnosu na ljude koji nemaju takvu samokontrolu.

Svaki dan im je prilika da se ispravno jede. Biti „dobar” i izdignuti se iznad ostalih u ishrani je junaštvo, obrazovanost, odolevanje iskušenjima, pobeda nad neosvešćenima. Moto je stroža kontrola ispravnosti kvaliteta hrane, gladovanje i naporno vežbanje. Ukoliko ortoreksična osoba prekrši pravilo ishrane i ne odoli želji za nekim „zabranjenim jelom”, oseća se krivom i „uprljanom”, kažnjava sebe apstinencijom ili nametanjem još strožijih pravila.

Ishrana kao opsesija

Simptome ortoreksije treba shvatiti ozbiljno. Opsednutost zdravom hranom može napredo­vati do tačke gde se istiskuju poslovne obaveze i interesi, narušavaju odnosi u porodici i društvu. Te osobe se osećaju osvešćenijim, racio­nalni­jim.

One znaju i vide ono što njihova okolina nije u stanju da spozna.

Njihov odnos sa bliskima postaje manje važan od opsesije da se jede „samo prava hrana, pripremljena na pravi način”.

Stroga pravila i uverenja o hrani kojih se pridržavaju, mogu dovesti do toga da postanu društveno izolovani, anksiozni, imaju napade panike.

Pogoršanje emocionalnih simptoma može da ukaže da bolest napreduje u ozbiljan poremećaj u ishrani.

 Kada treba posumnjati?

Lako je uočiti u svojoj okolni osobe koje su na putu razvoja ortoreksije. Najčešća opažanja su:

–     Želja da se postigne kontrola nad svojim životom kroz kontrolu unosa hrane, koja donosi samopoštovanje i duhovno ispunjenje.
–     Nedijagnostikovane alergije ili intolerancije na hranu postaju dobro obrazloženje za izbegavanje hrane, bez lekarskg saveta.
–     Porast potrošnje dodataka ishrani, biljnih preparata ili probiotika.
–     Drastično smanjenje prihvatljivih namirnica u njihovom jelovniku, izbor hrane može da padne ispod desetak.
–     Iracionalna zabrinutost zbog načina pripremanja hrane, naročito oprezno pranje voća i povrća ili sterilizacija pribora za jelo.
–     Veštačke boje, arome ili konzervansi, pesticidi ili genetski modifikovana hrana, antibiotici u namirnicama, masti, margarini, rafinisana ulja, belo brašno, šećeri, so… su otrov.

Promene u ponašanju uzrokovane ortoreksijom

Promene u ponašanju su neminovne i mogu se prepoznati.

–    Osećanje krivice kada se odstupa od strogih dijetalnih smernica.
–     Povećanje vremena provedenog u razmišljanju o hrani.
–     Redovno i unapred sprovedeno planiranje obroka za naredni dan.
–     Osećaj zadovoljstva, poštovanja, ili duhovnog ispunjenja zato što jede „zdravo”.
–     Strah da se jede daleko od kuće što će onemogućiti da se pridržavaju dijete.
–     Kritičko razmišljanje o drugima koji ne poštuju rigorozne dijete i njihove savete.
–     Distanciranje od prijatelja ili članova porodice koji ne dele slične stavove o hrani.
–     Izbegavanje konzumiranja hrane koja se može kupiti ili pripremljene od strane drugih, pa i najbliskijih.
–     Pogoršanje depresija, promene raspoloženja ili anksioznosti.

Ključ je u umerenosti i pravim informacijama

Svakodnevno smo zasuti informacijama o tome šta je dobro a šta loše u ishrani. Upravo podele na dobro i loše je ono što podstiče stvaranje neurotičnog odnosa prema hrani. O ishrani najmanje govore oni koji su za to kvalifikovani, dijetolozi. Isto tako, sloboda medija, zahvaljujući kojoj se samozvanim stručnjacima daje velika širina, plaća svoj danak. Svi znaju „sve ili mnogo”.

Lični stavovi se lako potvrđuju na sajtovima, blogovima, u novinama. Stručna reč je malo bitna i podložna kritici.

Jedna od posledica ovog haotičnog ,„Braunovog kretanja”, u poimanju kvalitetne ishrane je upravo ortoreksija, veoma ozbiljan poremećaj u ishrani koji može rezultirati nepopravljivim zdravstvenim komplikacijama.

Prema Eurobarometru, istraživanju koje provodi Evropska agencija za sigurnost prehrambenih proizvoda (EFSA) u 2010. godini je 47% Evropljana strahovalo da će ih hrana koju konzumiraju učiniti bolesnim, čak više od onih koji su se bojali saobraćajnih nesreća (34%), odnosno da su žrtve kriminala (19%). Prema anketi 24% Evropljana proverava broj kalorija i hranjivih materija u hrani koju konzumira.

Postavlja se pitanje; kako uspostaviti ravnotežu između pravilne ishrane i opsesije pravilnom ishranom?

Ključ je u umerenosti. Promene u izboru namirnica treba uvoditi postepeno, ali i na način koji odgovara ukusu i načinu života osobe. Pravilnija ishrana mora imati pozitivan učinak na zdravlje, a ne smanjivati uživanje u životu ili nepovoljno uticati na odnose sa drugim ljudima.

• Opsednutost zdravom hranom može napredo­vati do tačke gde se istiskuju poslovne obaveze i interesi, narušavaju odnosi u porodici i društvu.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

Nije novina a da hrana leči, i da je njen uticaj na zdravlje veliki. Koliko je ta uloga velika potvrđuju istraživanja norveškog Univerziteta nauke i tehnologije koja kažu da je uticaj hrane direktan na naše gene i na njihovu ekspresiju.

Probajte da zamislite: u bliskoj budućnosti doktor Vam umesto lekova propisuje isključivo dijetu! I to vas izleči!

Geni određuju naš izgled, vrstu metabolizma i krvnu grupu, oni prenose i mnoge druge važne informacije o zdravlju. Čine ih molekuli DNK koji su nosioci genetskih informacija. Proces, u kome se informacija iz gena koristi za stvaranje proteina, naziva se ekspresijom gena, a proteini su neophodni gradivni element našeg organizma koji kontrolišu rast, neophodne funkcije i samim tim zdravlje ili oboljevanje.

Naša životna energija i osnovne gradivne materije koje su nam neophodne dobijamo iz hrane.

Kako to onda ljudi koji se hrane na isti način izgledaju i osećaju se različito?

Odgovor leži u drugačijem reagovanju na unete supstance i oslobađanju tela od toksina. Zato nismo jednako podložni bolestima, zato ne reagujemo identično na lekove, različito starimo i umiremo.

Upravo je to razlog da se pravovremenim prepoznavanjem rizika, a potom i odgovarajućom ishranom i načinom života uspori starenje organizma i preveniraju brojne nasledne bolesti – gojaznost, osteoporoza, tromboze, kardiovaskularna oboljenja, određeni tipovi kancera… DNK se može menjati nutrijentima, tvrdi se u ovom istraživanju.
Majka koja se zdravo hrani misli ne samo na sebe i svoje zdravlje već određuje bolje zdravlje svojoj deci i unucima.

Imam gen za… ali hoću da ga lečim!

Analiziranjem polimorfizama nekih gena može se utvrditi sklonost ka pojavi određenih bolesti. Geni odgovorni za metabolizam masti (APOB, APOE, APO C3, CETP, LPL, NOS3) daju informaciju da li imate povećani rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Geni odgovorni za gojaznost (ADR 2B, ADRB1, ADRB2, ADRB3, PPARG) inhibiraju lučenje insulina, učestvuju u razgradnji i skladištenju masti, regulišu krvni pritisak i brzinu protoka krvi. Ako ih otkrijete dijeta vam je neophodna jer se oni mogu pravilnom ishranom držati pod kontrolom.

Geni odgovorni za metabolizam homocisteina, aminokiseline koja se normalno nalazi u svim ćelijama tela (CBS, MTHFR, MTR, MTRR) povezani su sa rizikom od bolesti koronarnih arterija, moždanog udara i tromboembolija i kod osoba koje imaju poželjne vrednosti holesterola.

Geni odgovorni za zapaljenske procese (IL-6, TNF α) nam ukazuju na sklonost ka upalnim procesima, dok otkrivanjem gena odgovornih za metabolizam kostiju i osteoporozu, metaboličku bolest kostiju koja se ogleda u smanjenju koštane mase tokom starenja i menopauze (VDR, COLI A1) pružamo šansu da se ishranom i načinom života sklonost promeni. Genotoksični agensi, kao što su UV zračenja ili hemijiski agensi dovode do stvaranja slobodnih radikala koji oštećuju ćeliju.

Organizam se brani od slobodnih radikala pomoću antioksidanasa. Promene na genima odgovornim za aktivnost antioksidanasa i detoksifikaciju (MnSOD, SOD3, GSTP1, GSTM1, GSTT1) mogu dovesti do smanjenja sposobnosti organizma da uklanja slobodne radikale, preranog starenja, srčanih bolesti, hroničnh upala i malignih tumora. Biranim namirnicama se donekle nadoknađuje genski nedostatak.

Upornost, umerenost i istrajnost su ključ

Umerenost u svemu, naravno u ishrani, je ključ zdravlja. Mala, ali dovoljna količina kvalitetne hrane, na šta smo zaboravili u proteklim decenijama, godi genima. Manji i češći obroci imaju bolji učinak na naše zdravlje nego 2-3 obilna obroka dnevno. Prof. Johansen, rukovodilac istraživanja, naglašava važnost unosa zdravih masti. Preporuka je da u potpunosti izbegavamo zasićene masti životinjskog porekla i dajemo prednost mononezasićenim i polinezasićenim mastima biljnog porekla.

Unos poželjnih količina vitamina (tokoferol, biotin, vitamin B12, niacin, folati, retinol, vitamin E), minerala (kalcijum, magnezijum, cink, hrom) i fitohemikalija (katehini, flavoni) se pozitivno odražava na strukturu gena i smanjuje oštećenja DNK molekula, dok prisustvo riboflavina, pantotenske kiseline i biotina u višku povećava mogućnost oštećenja DNK molekula.

Genetske greške se mogu korigovati

Prekomeran unos ugljenih hidrata može da aktivira gene koji su odgovorni za razvoj mnogih bolesti poput dijabetesa tipa 2, bolesti srca i krvnih sudova, Alchajmerove bolesti i nekih oblika maligniteta.

Za one koji jedu nezdravo i žele da promene svoje navike, radosna vest je da je potrebno je samo 6 dana balansirane dijete da bi se ekspresija gena promenila. Dakle pozitivne promene nastaju brzo. Ali, ako zaista želite da očuvate svoje zdravlje, promene moraju da postanu vaša svakodnevica.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica

Na učestalost pojave ove bolesti, pored nasledne sklonosti, nesumnjivo utiču navike u ishrani. Gotovo potpuni nestanak gihta u I i II svetskom ratu, kada je ishrana bila siromašna proteinima, i ponovna pojava posleratno, upućuje na to, kako bolest treba lečiti.

Giht je upala jednog ili više zglobova, nastala povećanim odlaganjem kristala mokraćne kiseline u kostima, hrskavici i sinovijalnim tečnostima zgloba. Ovaj izuzetno bolan artritis prati povećan nivo urične kiseline u krvi, uz pojavu kristala koji se talože oko zglobova.

To ih čini na dodir bolnim, otečenim i nefunkcionalnim, što otežava pokrete, izaziva bolne grčeve u mišići­ma uz često povišenu temperaturu tela, pa i groznicu. Simptomi nastaju naglo, a uvek su posledica metaboličkih poremećaja, loše ishrane, gojaznosti, hroničnog alkoholizma ili su posledica prevelikog unosa purina hranom.

Šta su purini?

Purini su sastavni deo proteina ćelijskog jezgra ljudi, ali i životinja, dakle i životinjskih namirnica. Otud hrana bogata purinima povеćava nivo urične, ili mokraćne kiseline u krvi. Više od 80% urata stvara se svakodnevno kao konačni produkt prometa tkivne nukleinskekiseline.

Ujedno, osobe koje neumereno konzumiraju alkohol povećavaju sintezu urata u svom organizmu. Akutna intoksikacija alkoholom uzrokuje prolaznu acidemiju mlečnom kiselinom i ketozom, što narušava bubrežnu funkciju i izlučivanje, a time i posledično povećanje urične kiseline u krvi.

Šta je hiperurikemija?

Kada u telu nastane prevelika količina mokraćne kiseline ili kada je otežana njena eliminacija kroz bubrege, može se javiti stanje povećane mokraćne kiseline u telu ili hiperurikemija.

Ako to stanje potraje dovoljno dugo da se iz mokraćne kiseline u zglobove počnu taložiti kristali mokraćne kiseline, nastaje giht. Bolest se u početku manifesuje akutnim napadima bola u zglobovima, zbog izuzetno oštrih kristala mokraćne kiseline koji su u zglobovima nakupljeni.

Naslage ili „tofi” u zglobovima izazivaju njihovu deformaciju, a ako bolest potraje sledi lezija bubrega i urolitijaza (pojava bubrežnih kamenaca). Hiperurikemija je česta u gojaznih, osoba sa metaboličkim sindromom, povišenim krvnim pritiskom, šećernom bolešću tip 2, hroničnom bolesti bubrega i osoba sa kardiovaskularnim tegobama.

Ko oboleva?

Razlikujemo primarnu i sekundarnu hiperurikemiju. Primarni artritis urica, kako lekari kliničari nazivaju giht, mnogo je češći u muškaraca već u četvrtoj deceniji života. Žene obolevaju u menopauzi. Sekundarna hiperurikemija je najčešće posledica korišćenja mnoštva lekova poput tijazidnih diuretika, furosemidnih diuretika, etakrinske kiseline, anituberkulotika pirazinamida, a okrivljena je i salicilna kiselina i antagonisti receptora H2.

Šta treba izbegavati u ishrani?

Zahvaljujući postojanju današnje terapije striktna dijeta nije potrebna, sem u akutnoj fazi bolesti. Savet obolelima u mirnoj fazi bolesti svakako jeste izbegavanje hrane koja je bogata purinima, poput iznutrica (džigerica, gušterača, bubrezi i prerađevine od iznutrica, poput džigernjače, kavurme…), plava riba (sardine, skuša, inćuni ) i morski plodovi (škampi, dagnje, ali i riblja ikra i konzervisana riba).

Treba izbegavati i crvena mesa, prerađevine od mesa, mesne ekstrakte poput bujona i gotovih supa. Isključite alkohol. Dakle, dijeta koja se savetuje je drastično (u akutnoj fazi) ili, s obzirom da su oboleli pre pojave bolesti jeli neumerene količine namernica životinjskog porekla, uvođenje umerenih količina ove hrane u svakodnevni jelovnik (u mirnoj fazi bolesti). Savetuje se izbegavanje masne hrane. Ona goji, a ujedno i usporava varenje i tako koči izlučivanje mokraćne kiseline.

Uspešnost u lečenju će obezbediti i gubitak viška kilograma, držanje pod kontrolom vrednosti holesterola i triglicerida u krvi, smanjeno uživanje u alkoholnim pićima i razumno korišćenje lekova. Trešnje, borovnice, ali i drugo šumsko voće može pomoći u smirivanju napada gihta. Avokadu i ananasu se pripisuje uloga u smanjenom stvaranju mokraćne kiseline.

Principi dijete sa smanjenim sadržajem purina

• Zabranjen je unos alkohola (i piva)
• Postepeno smanjujte telesnu težinu,
ako je povećana
• Povećajte unos tečnosti, prvenstveno vode
• U toku akutnog napada ne upotrebljavajte hranu
sa visokim ili umerenim sadržajem purina.
Po prestanku napada postepeno uvodite bela mesa i belu ribu.

Savet plus!

Ne prepručujem nagli gubitak kilograma, koliko god Vam to prijalo i stvaralo osećaj uspešnosti. Naglo skidanje kilograma uzrokuje ketozu, te se smanjuje izlučivanje urata, a upravo to treba sprečiti.

Restrikcija od 300 do 600 kcal u jednom danu je dovoljna, mala odricanja će doneti veliki rezultat.

Razlikujemo primarnu i sekundarnu hiperurikemiju. Primarni artritis urica, kako lekari kliničari nazivaju giht, mnogo je češći u muškaraca već u četvrtoj deceniji života. Žene obolevaju u menopauzi.

Autor: Dr. sc med.Tatjana Mraović. Doktor medicine. Specijalista higijene i medicinske ekologije – dijetolog – nutricionista.

Preuzeto sa: PharmaMedica