Aleksandar Saša Filipović za BGonline
Kao Blizanac sa podznakom u Ovnu savršen sam demagog i govornik. Uvek za sebe imam odlične izgovore. Veliki sam hedonista, ali pod viškom hedonizma prodavao sam i svoj nervozu i stres koji su se manifestovali tako što sam krišom noću od samog sebe lizao kao sladoled krem sir i fetu ili proždrljivo jeo čvarke
Životni moto mi je bio: ”Bolje da se iživljavam nad stišnjenom šunkom nego nad saradnicima sa kojima radim”. Ali, u svemu tome krila se i prikrivena depresija, strah od hiperinflacije da se više ne ponove sirotinja i glad. Jer, to se začelo u devedestim kada su mi i majka i otac kao pripadnici nekadašnje srednje klase u velikim trgovinskim firmama ostali i bez posla i bez prihoda. Ali su i kao takvi verovali u svog sina i finansirali njegove studije u Beogradu. Od straha od bede tamanio sam po deset vrućih mekika koje sam osvežavao hladnim pivom –”pipa beton”za moj metabolizam. Postao sam novinar.
U divnom poslu je i gomila stresa. U svemu tome gosti koji neće da se odazovu, gomila pogrešnih direktora i urednika koji su hteli da uđu u istoriju tako što su mislili da je super da ugase i unište jednu karijeru i jednu emisiju. Ne znam zašto su to radili. Imali su svu vlast ovog sveta a ja samo svoj brend i svoje ime i prezime. Kada sam zbog stresova završavao na vrelom pomfritu i brzoj hrani, kilogrami su se lepili. Došao sam tako do 118 kg, lupanja srca, oticanja, gihta. Jednom su mi noge toliko otekle da nisam mogao da odšetam ni dvadeset metara do kioska da kupim novine. Nesanica me je ubijala, postajao sam ovisnik o društvenim mrežama, ovisnik o hrani kao o nekom poroku. Samo sam jeo, jeo i jeo…
Srce mi je toliko lupalo, lekovi nisu pomagali. Pogledao sam moje dete i pomislio da li treba da odem sada kod Svetog Petra kad sam mu najpotrebniji i … doneo odluku.
Odluka kao i sve velike odluke u životu se desila slučajno. Na jednom događaju sretoh našeg prosavljenog trubača Dejana Petrovića. Pošto sam naravno kao buca imao i sklerozu, smatrao sam da nije blam ako mu se nisam javio jer sam mislio da je to njegov mlađi brat. Ali, to nije bio njegov mlađi brat. To je bio Dejan Petrović sa nekih trideset kilograma manje. Pitao sam ga u čemu je tajna njegovog uspeha. Uputio me na doktorku Tatjanu Mraović specijalistu higijene i dijetologa sa VMA. Pozvao sam ih u goste i napravio intrigantan ”Tabloid”. Posle dva meseca skupio sam hrabrost da se javim doktorki.
Od tada počinje moja psihološka i fizička promena. Doktorka Tanja je probala sa mnom tri vrste dijete i promenu mog načina zivota. Shvatio sam da ne postoji čarobni štapić, već mora da se promeni stil i način života. Uvideo sam da kad idem na posao ne moram da utrčavam u pekaru ili u prodavnicu zdrave hrane, da se dnevno ne može jesti pet velikih tanjira kokica ili kilogram jabuka. Teško i polako počeo sam sa menjanjem svojih navika.
Sa instant dijetama mi nikad nije uspevalo. Na tom putu video sam gledateljku koja je bezobrazno prebirala po mojoj potrošačkoj korpi i govorila mi kako je ova ili ona namirnica kancerogena. Suviše sam lepo pionirski vaspitan pa sam zaboravio da odbrusim nepristojnoj gospođi da je njeno ponašanje idiotsko. Morao sam da se pravdam prodavačici u supermakretu zašto uzimam 20 grama salame umesto 450 grama, zašto uzimam po 30 gr lešnika, badema, zašto sam zapeo da nađem tu skušu ili lososa…
U prvim danima sam patološki bio opsednut hranom, pa sam morao da odem i do svoje psihoterapeutkinje da joj pričam o jelu. Tri psihijatra su pobegla od mene pošto sam toliko lepo pričao o hrani da nisu mogli da izdrže seanse sa mnom.
Tog dana, a bio je četvrti mesec mog programa kada sam stavio sliku iz Vodica na fejsbuk, sa postom ”Pao je 20. kg ali nikada neće Kadinjača” dobio sam 568 lajkova. Do tada je moj rekord bio 250 lajkova.
Shvatio sam da ljudi vole pobednike, da vole pozitivne priče. Hvala svim ljudima koji su tek tada primetili i pohvalili da sam tek sada “pravi”, da sam se prepolovio i da im više ne izgledam otečeno. Hvala im što mi nisu govorili da se ”tovim ko pajček” u vremenima kada sam tada zaista tako izgledao. Hvala onim dušebržinicima koji žive u strahu da ću previše smršati, te hvala i onima koji lansiraju priče o tome da sam bolestan.
Hvala na pitanju, zdraviji sam nego ikada.
Mlađi nego ikada.
Pun sam pozitivne energije.
Možda sam nekome naporan što stalno postavljem slike na kojima se vidi kako se menjam.
Ali, ljudska podrška je moja stimulacija. Ne mogu sam. Ja sam tv lice i trebaju mi aplauzi.
Program mršavljenja je toliko težak i ne postoji čarobni štapić. Živim na 1500 kalorija dnevno. Ponekad i prekršim. Na primer, danas sam pojeo parče pice. U Sarajevu pojedem i deset ćevapa iako je doktorka rekla pet! Ali, ja teram po svom. Svaki dan šetam do posla i natrag. Nekad prošetam i po dvadeset kilometara dnevno. Nisam lud. Ako me vidite kako idem ulicom i pevam šlagere…Čolu, Ljupku, Zlokićku… to je meni umesto teretane… Od kako sam počeo da pišem kolumnu za BG online to je za mene antistres.
Uštedim i po koju crvenu za nepotrebnu psihoterapiju i teretanu. Ostane i koji dinar više za zdraviju salatu, neki avokado, ananas…
Nema čarobnog štapića. Postoji samo princip: 5 obroka dnevno, obavezne užine i veoma su važne količine.
Nema zlatne ribice. Nema čarobne dijete, niti čarobnog napitka.
Promena je nama i u našoj glavi. Svako ko me bude pitao kakva je to dijeta odmah odgovaram da nema univerzalne formule, već samo promene stila života. Kašika se jednostavno mora probušti! Svaki r učak posle ovog programa biće vam veliki praznik. Svako kršenje programa biće ”slatki greh”.
Imam cilj- da izgledam kao onda kada sam počeo, kao novinar na NS plusu daleke 1996. godine. Ali, ne jurim rezultat, već jurim zdravlje. Često menjanje konfekcijskog broja mnogo košta. Sreća da imam sjajnu stilistkinju na televiziji. Cilj mi je da koji dinar sačuvam za koju dobru kvalitetnu namirnicu. A imam i još jednu dobru stimulaciju. Urednica BGonline-a Branka Gajić me tokom svake posete Beogradu vodi na lignje u “Konobi kod Goce i Renata”. A vodila me je i na lazanje u Veneciji. Posebno kad je zadovoljna tekstom. Nadam se da je BGonline ovog puta zadovoljan i da ću dobiti tri puta lignje. I pohovane i na zaru i punjene.
Za ovakav iskren tekst.
Vaš “mršavko” Saša Filipović
Foto: Olga Mišković/ Fabrika fotografa
Preuzeto sa: Bgonline.rs
Tabloid – 11.01.2015.