Google Search

Aerozagađenje


        Mirisi, ne oni zbog kojih obilazimo parfimerije, već oni koji su svuda oko nas! Utiču na naše psihičko stanje, osećaj komfora, raspoloženje. Svaki suviše jak miris nakon izvesnog vremena postaje neprijatan, izaziva osećaj nelagodnosti, disanje postaje površnije ili se čak na momenat zaustavlja. Mirisi u atmosferi, koji postaju aktuelni zajedno sa onom narodnom "Jesen stiže dunjo moja", nažalost gotovo u potpunosti su nastali samo našom aktivnošću. Nema opravdanja za nehigijensko otklanjanje otpadnih materija uz ponašanje bacaj sve jer nam ništa od toga više neće zatrebati, blizinu industrije tik uz gradove (valjda da se brže stigne na posao) i gustog saobraćaja po formuli "vozi ono što više niko ne želi, samo nek' se kreće". Dokle smo stigli? Intenzitet mirisa ne možemo meriti, ostaju lični dojam o našoj okolini, čak se ni zakon njima ne bavi. Sačuvajte ih, ne dozvolite im da "oguglaju" ili da vas ubeđuju da je sve pod kontrolom, jer nije.

Aerozagadjenje

   A kako je počelo?

   Davno nastade Zemlja, mada još uvek ne po meri čoveka, jer pre oko četiri i po milijarde godina na njoj ne beše kiseonika (možda iskonski težimo da se vratimo na početak , dobro nam je krenulo). Tek nastale biljke u čudesnoj fotosintezi stvoriše kiseonik i odrediše nove puteve evolucije živog sveta u ovom delu svemira.

   Različiti su podaci o prvim tragovima kiseonika u atmosferi. Geolozi, paleogeolozi i paleohemičari smatraju da je pre osamsto miliona godina kiseonika u atmosferi bilo svega oko 1%. Život fitoplanktona ubrzava stvaranje kiseonika a on je bio uslov za nastanak ozona i ozonskog omotača. Tek tada, pre oko sedamdeset miliona godina, živi svet okeana izašao je na kopno, i taj novi biljni svet povećava sadržaj kiseonika na čarobnih 21 procenat. Taj nivo kiseonika je i danas isti i omogućava nam opstanak na planeti. I mada jedan broj geohemičara nastanak kiseonika povezuje i sa delovanjem ultraljubičastih i kosmičkih zračenja na vodu, što u procesima fotolize stvara kiseonik, ipak je, skoro u potpunosti, ovaj element u vazduhu biološkog porekla.

   I tako su već milionima godina biljke, fitoplanktoni i alge fotosintezom održavali ravnotežu kiseonika i ugljen dioksida u vazduhu. Onda je, predpostavljate, došao čovek i novo tehnološko doba, sa eksploatacijim energetskih supstrata, posebno fosilnih goriva, i poremetio biogeohemijski ciklus ugljenika i kiseonika. Koncentracija ugljen-dioksida raste, i mada ga biljke vole i neohpodan im je u procesu fotosinteze, ne umeju da ga potroše u količini u kojoj ga čovek proizvede. Njegove povišene vrednosti su vodeći faktor u fenomenu efekta staklene bašte. Analiza strukture leda u lednicima pokazuju da su koncentracije atmosferskog ugljen-dioksida sada mnogo veće, čak 30 %, nego u bilo koje vreme u poslednjih 160 godina. Ova povećana vrednost gasova staklene bašte utiče na zagrevanje troposfere, sloja vazduha najbližeg zemljinoj površini, sa naknadnim hlađenjem viših slojeva, što vodi globalnom zagrevanju Zemljine površine. Sve ovo otežava i procese regeneracije ozonskog omotača. I ako vam se čini da je mnogo «hemije» u tekstu koji čitate, ne mogu a da vas još malo ne uvedem u tragediju savremene civilizacije čiji smo savremenici. Naime, destrukcija ozona katalizuje male količine vodonika, azota i tzv. slobodnih halogenih radikala, posebno radikala hlora i broma. Sve ovo vodi globalnoj promeni klime.

   Destrukcija i gubitak ozonskog omotača ima sezonski karakter, intenzivira se u zimskom periodu i u rano proleće. Oštećenja su veća na južnoj hemisferi i ako vam ova činjenica daje tračak nade, s obzirom da nismo toliko južno, ne brinite, veoma slični procesi su i nad severnom hemisferom. Nad Evropom, tvrde naučnici, gubitak ozonskog sloja je 3% u toku 10 godina.

   Aerozagađenje je naša gradska stvarnost. Ovi jesenji tmurni dani nas intenzivno podsećaju na to. Zagušljivost je sve veća, a infekcije organa za disanje sve učestalije. Dim i sumpor-dioksid, najčešće prisutni zbog sagorevanja uglja, sjedinjuju se sa maglom, stvarajući zimski ili industrijski smog. On je veoma toksičan, kako za ljude tako i za ostali živi svet. 4000 ljudi stradalo je u Londonu 1952. godine tokom 5 dana mirnog, maglovitog vremena. Ovakvih tragičnih događaja, nažalost, bilo je još, u dolini Meuse u Belgiji, u Donori u Pensilvaniji, Poza-Rika Mexiko. Akutna zagađenja vazduha sa naglim i masovnim posledicama su često i zadesna pri havarijama u velikim industrijskim centrima, kao u Bopalu u Indiji kada je došlo do emisije velike količine hemijskih supstanci u vazduh. Stradolo je 158 ljudi.

   Šta se danas dešava?

   Potrošnja drugih fosilnih goriva, nuklearne energije i hidroelektrane delimično smanjuju upotrebu uglja i nastanak zimskog smoga. Ali, osvanuo je novi problem! Sagorevanjem tečnih fosilnih goriva, poput benzina, nastaju nova aerozagađenja, tzv. fotohemijski ili letnji smog (opisan sredinom prošlog veka u Los Anđelesu). Azotni oksidi i hidrokarbonati oslobođeni sagorevanjem fosilnih goriva pod dejstvom Sunčeve svetlosti rađaju nova otrovna jedinjenja. Saobraćaj je glavni izvor ovog zagađenja. Samo jedan kamion od šest tona, koji pređe 10.000 km, potroši kiseonika koliko je potrebno čoveku u stanju mirovanja od rođenja do 65 godine. Vozila u saobraćaju stvaraju petinu ugljen dioksida, trećinu čvrstih čestica i isparljivih ugljovodonika, polovinu azotnih oksida i gotovo sav ugljen-monoksid koji se emituje u atmosferu. Da li katalizatori i filteri, koji su zakonom uvedeni u Evropskoj uniji 1996. godine, donose rešenje? Trostepeni katalizatori smanjuju emisiju ugljen-monoksida za 80%, ugljovodonika za 90% i azotnih oksida za 95%. Srećna okolnost je i ta da ovi katalizatori rade samo kod primene bezolovnog benzina. Tako se smanjila ne samo količna fotohemijskog smoga već i olova u atmosferi. Njihov nedostatak je da ne mogu uticati na emisiju ugljen-dioksida, imaju nepovoljan uticaj na potrošnju goriva, koja je veća i do 10%, što doprinosi još većem stvaranju ugljen-dioksida. Problem je i to što oni počinju da rade tek kada je motor zagrejan, pa njihov maksimalni efekat u kratkim gradskim vožnjama izostaje. Katalizatori nisu primenjivi na dizel motorima. Delimična redukcija zagađenja ovde se postigla tehničkim unapređenjem samog motora, primenom turbo punjača, koji već iskorišćene izduvne gasove vraćaju u sistem za ubrizgavanje goriva, kao o primenom hvatača čestica. Dizel-motori efikasnije sagorevaju od benzinskih motora sa konvencionalnim paljenjem, emituju manje ugljovodonika i ugljen-monoksida. Zbog niže temperature paljenja manja je produkcija azotnih oksida. Veća efikasnost dizelaša razlog je da njihovi motori emituju čak 18% manje ugljen-dioksida po pređenom kilometru. Međutim njihov nedostatak je povećana emisija sumpor-dioksida i čestica čađi, čak deset puta više od benzinskih motora i oko 30-70% više sumpor-dioksida nego benzinski motori sa katalizatorom. Priznaćete i bučniji su! Garava i čađava stvarnost.

   Globalni efekti zagađenja menjaju klimu na Zemlji. Nastanak fenomena staklene bašte sa povećanjem prosečne godišnje temperature, toplenjem snega na polarnim delovima, pojavom sušnih perioda i nekontrolisanih poplava ostaviće nas gladne. Već danas smo promenili mikroklimu gradova, godišnja prosečna temperatura u njima je veća nego u nenaseljenim oblastima. Smanjeno isparavanje u gradovima smanjuje vlažnost vazduha za 2-8%. Lebdeće čestice zagađenje smanjuju vidljivost. Povećana je oblačnost i količina padavina iznad gradova. Leto koje je iza nas ide u prilog ovim tvrdnjama, Sunce nas skoro nije ogrejalo.

   Tu su i kisele padavine nastale reakcijom između vodene pare, sumpordioksida i azotnih oksida. Došlo je do zakišeljavanja površinskih voda, povećanja količine rastvorenih metala: aluminijuma, mangana, kadmijuma, olova i žive. Koncentracija teških metala u ribama iz kiselih voda raste. U jezerima Norveške, Švedske i Istočne Kanade bilo je pomora riba i barskih ptica. Od kiselih kiša i kamen strada, razorena je antička bašta Italije i Grčke.

   Šta nam je činiti?

   Ugradite "plin" u svoje automobile. Ekološki prihvatljivo, jeftino a kod stručnog ugrađivanja i bezbedno. O ovome vi odlučujete. Jedno od mnoštva idejnih rešenja nudi kanadska kompanija Iogen Energy Corporation. Ona smatra da bi automobilsko gorivo budućnosti moglo da se dobije iz trave i slame, procesom koji liči na proizvodnju piva ili vina. Iz biljnih sirovina izdvaja se šećer, a zatim se, procesom fermentacije, dobija etanol, koji može da se meša sa benzinom i smanji udeo fosilnih goriva u rezervoarima. Ovakva tehnologija već je u upotrebi u Brazilu, ali u ostatku sveta, do danas, ovakva mogućnost nije ozbiljno razmatrana. Nedavno je kompanija Shell pokazala interesovanje za upotrebu etanola, pa je u Iogen Energy Corporation uložila 20 miliona funti.

   Primena ovakve tehnologije svakako bi smanjila zavisnost od fosilnih goriva, kojih je inače sve manje, ali i umanjila zagađenje čiji su uzrok izduvni gasovi. To bi smanjilo i efekte globalnog zagrevanja. Ulaganja kompanije Shell daju nadu da će trava i slama postati pođednako važni kao i nafta.

   Do tog novog vremena, sa opet čistim vazduhom, srećan put i ne dišite ako baš nije neophodno!

    autor: Ass. mr sc med. dr Tatjana Mraović, spec. higijene, dijetolog, savetovalište za ishranu VMA

   DC Magazin 2001.

^ Vrh strane ^
* Home. * Ishrana * Zdravlje * Dijeta * Media * Kontakt *

ZdravaDijeta ©